PROBLEM UGINUĆA

Svetski standard uginuća u živinarstvu je 5%. I mada, prema podacima „Ruskog živinarskog saveza”, prosečan procenat uginuća u Rusiji iznosi 7,8% za brojlere, 4,6% za nosilje, u Rusiji postoje velike uspešne farme u kojima procenat uginuća pada cak i ispod 3%. Stručnjaci tvrde da bi bilo moguće postići i 0% uginuća, ali da to ne bi bilo to ekonomski svrsishodno.

Na problem uginuća utiču svi aspekti procesa odgoja: preventiva, vakcinacija, pravilna i bogata ishrana, nove tehnologije, mikroklima, kvalifikacija stručnjaka, koji rade u procesu proizvodnje. Recimo, nivo uginuća je 7%. To znači da od sto kokošaka sedam ugine. Ali uzroci smrtnosti mogu biti različiti. I iako je uginuće lako brojčano odrediti, ukupnu štetu i uticaj uginuća na kompletne pokazatelje produktivnosti je daleko teže oceniti.

U osnovi problema uginuća leže dva pojma – genotip i sredina. Savremene vrste nosilja imaju potencijalnu produktivnost više od 330 jaja godišnje, a brojleri dnevni prirast više od 50 grama. Ali da bi se taj genetski potencijal ostvario, sve zavisi od uslova odgoja. Uginiće se, u tom smislu, može smatrati jasnim indikatorom da u uslovima proizvodnje nesto nije u redu.

Najbolje ruske farme po pokazatelju uginuća ne zaostaju za SAD, gde taj procenat iznosi oko 5%. U 2004 g. Ruska brojlerna farma „Oktobarska” (republika Mordovija) je postigla procenat ispod 5%, farma „Reftinska” (Sverdlovska oblast) se približila 4%. Po uginuću odraslih nosilja prva mesta zauzimaju farma „Borovska” (Tjumenska oblast) – 2,3%, „Jevsinska”(Novosibirska oblast) – 2,3% i „Sverdlovska” – 2,6%. Tradicionalno, za uginuće je najpre odgovoran veterinar. Ali, u praksi s njim dele odgovornost i stručnjak iz oblasti ishrane, zootehničar, zooinženjer, kao i osoblje koje neposredno radi u pogonima. Ako, na primer, u živinarniku od 12 postojećih ventilatora ne rade svi, živina ne dobija dovoljno vazduha. Posledica te „sitnice” mogu biti proizvodni problemi, izmedju ostalog i uginuće. A krivica u ovom slučaju nije na veterinaru, već na tehnickom osoblju, koje nije na vreme otklonilo neispravnost.

Dostizanje niskog procenta uginuća je složen, mnogoetapni proces koji traje od inkubacije do klanja, i zavisi ne samo od nekih uobičajnih mera, nego i od mnogih drugih, na prvi pogled beznačajnih tehnoloških nijansi. Mere obezbeđenja normalnog nivoa uginuća počinju od stvaranja imuniteta. Osim nasledjenog majčinog imuniteta od prvog dana života pile razvija svoju sapstvenu otpornost na infekcije i nepovoljne uslove, i u tome mu je potrebno pomagati.

U osnovi obezbedjenja niskog nivoa uginuća živine je pre svega pridržavanje normativa odgajanja. Na primer, za brojlere postoji normativ gustine naseljenosti na kvadratni metar, koji još varira u zavisnosti od godišnjeg doba ( leti – od 14 do 18 glava na kvadratni metar, zimi – do 25 glava na kvadratni metar) . Ako se ovi normativi prekrše, odmah se smanjuje prirast i povećava procenat uginuća. Kao posledica prenaseljenosti živine na kvadratni metar mogu se javiti i fizički okršaji unutar jata, međusobno kljuvanje, ranjavanje pa čak i kanibalizam. Uzroci ove pojave nisu još do kraja istraženi, ali je očigledno da prevelika tesnoća u živinarniku izaziva kod živine agresiju i očajničku borbu za mesto bliže vodi i hrani. Sve to naravno može naneti veliku štetu i smanjenje produktivnosti. Takođe, mora se obraćati pažnja na striktno pridržavanje normativa ravnomernog dostupa k hranilicama i pojilicama. Ako je količina hranilica nedovoljna, jači primerci će potiskivati slabije, koji će onda ređe i manje jesti, i samim tim zakržljvati i zaostajati u razvoju. Neki će toliko zaostati da će morati biti izbačeni iz jata, a oni najslabiji koji su ostali, često su najpodložniji infekciji, koja se potom prenosi i na jače primerke, zatvarajući lanac negativnih posledica kršenja samo jednog normativa. Da se sve ovo ne bi dopustilo mora se poštovati normativ da količina hranilica i pojilica mora biti takva da obezbeđuje slobodan dostup svim članovima jata istovremeno. Sledeći važni momenti su: slobodan pritok svežeg vazduha, ventilacija i temperaturni režim. Jednodnevnom brojleru je potrebno obezbediti temperaturu oko 33-35 stepeni C, koja omogućuje nesmetano usvajanje žumanceta koje je ostalo u organizmu. Ako to ne obezbedimo i prostorija i prostirka budu hladnije nego što je propisano, pilići mogu nazepsti, što za uzvrat može izazvati gubitke već na samom početku ciklusa odgoja. Takođe, u prvim danima života brojlera njima je potrebno obezbediti toplu vodu, minimum 27 stepeni C. Zbog toga se na farmama malim pilićima organizuje podgrevanje pijaće vode, jer hladnu vodu organizam pileta ne može da usvoji, dok je ne zagreje do temperature svog tela. U tom slučaju, umesto da pile raste i dobija u težini, mora da troši svoju energiju na zagrevanje vode. Osim temperature, jednodnevnim pilićima, odmah po razmeštanju, treba uveličati i pritisak u nipelnim pojilicama. Voda će početi da kaplje, pilići će je primetiti i saopštiti ostalim. A prilikom neravnomernog zagrevanja prostorije živina će da se zbija u gomilu blizu radijatora povređujući jedni druge.

Za dostizanje normalnog nivoa uginuća nije moguće zaobići i pitanje regulisanja svetlosnog režima u živinarniku. Osvetljenost mora biti najjača u prvim danima, da bi se pilići prvobitno orijentisali, pronašli pojilicu i hranilicu, prepoznali susede, stvorili svoju mikrozajednicu i uklopili se u nju. Naravno, tokom odrastanja pilića, nivo osvetljenosti se može postepeno smanjivati. Pilići-brojleri se prvih dana osvetljavaju po 22-24 časa dnevno, a potom se osvetljenost smanjuje do 8 časova dnevno. Što se mladih nosilja tiče, one se, obrnuto, pred početak nošenja osvetljavaju malo. A potom, da bi se kod njih izazvale hormonalne promene i imitirao početak proleća, osvetljenost se postepeno povećava.

Naravno, jedan od najvažnijih faktora u odgoju živine je režim ishrane. On striktno mora biti satavljan po uzrastu, funkciji živine, itd. Na primer, kada se nosilja već formirala, ona se ne sme kljukati, previše hraniti. U protivnom, ona počinje da se goji, prestaje da nosi jaja, i mora se škartirati. Dalje, ako se mladoj nosilji, u prvoj fazi ishrane (uzrast 138-310 dana), dok još uvek raste a već nosi, daje hrana nesbalansirovana po proteinu i energiji, ona će još dugo nositi sitna jaja. A neki primerci, uopšte, mogu ot takve hrane uginuti. Uslovi dostizanja niskog procenta uginuća kod jednodnevnih pilića su slični, ali kasnije, kod brojlera i nosilja, počinju da se razlikuju: ipak brojler živi 40 dana, a nosilja 16-18 meseci. Brojleri idu na klanje pre nego što je njihov imunitet uopšte počeo da radi punom snagom, zato se za izbegavanje povećane smrtnosti kod njih, moraju stvarti najbolji uslovi. Takođe, postizanje niskog nivoa uginuća umnogom zavisi i od osoblja koje radi u živinarnicima. Oni su ti koji na licu mesta kontrolišu sprovođenje u praksu svih tehnoloških normativa, kontrolišu temperaturu, vlažnost, osvetljenje i sve ostale uslove odgoja. A dešava se, osoblje koje radi sa istim krosovima, u podjednako tehnološki opremljenim živinarnicima pokazuje različite rezultate. Znači, uzroci su ovde u lošem radu, nemaru ili neznanju. Da bi se to izbeglo, ovo osoblje mora biti dobro obučeno, a kao indikator može služiti «radni dnevnik», gde osoblje mora svakodnevno beležiti uslove odgoja (temperaturu, vlažnost, nivo osvetljenja, režim ishrane), porediti ih sa normativima, i ukoliko su odstupanja značajna, odmah se obraćati zootehničarima i zooinženjerima, to jest rukovodiocima procesa proizvodnje.