Ah, Rusijo, ti Trojko, kuda ste poleteli?
— N. Gogolj, "Mrtve duše"

TROJKA - RUSKA KOČIJA

rojka , ruska kočija ili saonice, postala je simbol Rusije. Štaviše, ovaj izraz je ušao i u mnoge druge jezike.

Poreklo trojke ima korene u ekspanziji zemlje i potrebi savladavanja dugih i teških puteva velikom brzinom. Tri konja su vukla poštanska kola ili kočiju plemića lakše i brže.

Leti se trojka vozila na točkovima, zimi kao saonice. Pošto u mnogim regionima Rusije snega ima oko pola godine, vožnja trojkom u saonicama je postala popularna čak i preko leta. Centralni konj se kreće u jednom produženom elegantnom kasu, dok bočni konji lagano galopiraju njišući u polje nagnutim glavama. Ovakva slika odaje harmoniju pokreta, podsećajući na pticu sa tri glave koja lebdi u vazduhu. Vozač ima četiri uzde u rukama, dve za centralnog konja i po jednu za svakog od bočnih konja.

Samo u Rusiji, na njenim beskrajnim i beskonačnim prostorima, mogla se ranije na kolskim putevima pojaviti čuvena polukružna konjska zaprega – trojka. Pojačana priprežnim konjima, ona je lakše izmicala drumskim razbojnicima i vukovima i na vreme prevozila ljude, poštu i najneophodniju robu do najudaljenijih i najzabačenijih predela zemlje. Po snazi i brzini nije imala premca. Trojka sa praporcima je čvrsto ušla i u nacionalnu i kulturnu tradiciju naroda – teško se može zamisliti tradicionalna proslava Maslenice (poklade, mesojeđe) ili svadba, bez jurnjave na trojkama i nadmetanja mladića u smelosti i neustrašivosti. Da i ne govorimo kakvo je umeće i veština bila potrebna da se drže na uzdama pomahnitali, zapenjeni konji. I do dana današnjeg, konjanici iz drugih zemalja se ne usuđuju da organizuju trojke i savladaju teško umeće upravljanja njima. Smatraju da to mogu samo iracionalni, zagonetni i pomalo ludi Rusi.

Po lepoti i brzini – trojci nema ravne na svetu. Glave konja su, uz pomoć uzdi, okrenute polubokom – ne zbog lepote, već isključivo da bi se konj jednom rukom i jednom uzdom što lakše mogao zaustaviti. Poluiskrivljene glave, konj napred vidi samo jednim okom, centar njegove ravnoteže se takođe nešto menja, a sve to zajedno ograničava konja i ometa ga da se upusti u suludi galop, ne gledajući kuda leti. Tek kasnije, u ovoj specifičnoj konstrukciji trojki, uočena je i neobična lepota linija.

Posle revolucije, trojke su u Rusiji praktično iščezle. Njih su postepeno zamenili automobili, kamioni i traktori. Savremenoj civilizaciji, izgleda, više nisu potrebne “konjske snage”, ni kao sredstvo transprota, ni kao proizvodna sila. Ali, nekoliko hiljada godina, koliko je čovečanstvo provelo rame uz rame sa svojim četvoronogim pomoćnikom nisu mogle preko noći, da budu potpuno izbrisane. Pesme i legende o konjima koje su nam prenosili daleki preci, postale su deo tradicije urezane u srca svih nas. I ljudi, ne želeći da se zauvek rastanu sa neobičnom lepotom i poezijom poleta, postarali su se da konjima nađu primenu i u savremenom svetu. Učvrstile su se i razvile (kao grane industrije zabave) konjske trke – galopom i kasom, dresura i druge sportske discipline; konjarstvo se podiglo iz pepela, sve više se razvija konjarski turizam i pomoćne delatnosti, obnavljaju se stare tradicije i igre u kojima učestvuju konji.

Oprema
Sadašnja forma vožnje trojkom je postala uobičajena još od sredine devetnaestog veka. Centralni konj, čvrsto postavljen između drvenih ruda ispod Duge, kreće se u jednom produženom elegantnom kasu, dok bočni konji vođeni samo jednom uzdom lagano galopiraju, njišući u polje nagnutim glavama. Ovakva slika odaje harmoniju pokreta, podsećajući na pticu sa tri glave koja lebdi u vazduhu.
Do najsitnijeg kaiša na amovima – sve je važno i sve ima posebnu namenu. Svaki vozač sastavlja dekorativne elemente trojke: posebno živopisnu šarenu dugu (obično obojenu svetlo plavim cvetnim motivima) i praporce koji se mogu čuti kilometrima unaokolo. Metalni lanci i ukrasi, rozete i zvezdice, kožne kićanke ili metlice ukrašavaju različite delove amova.
Duga, poznata vekovima u jednoprezima, formira zajedno sa kolirom (vratnim prstenom) centralni deo zaprege trojke. Drveni delovi kolira su obično napravljeni od vrbe ili bresta. Na gornjem delu nalaze se, čvrsto prikačena kožnim trakama, klešta. Donji delovi su slobodni i jedino se čvrsto pritežu kod trzanja. Na obe polovine klešta nalaze se dva otvora, jedan iznad drugog, za zatezanje traka kolira – nazvane guži. Ove trake jednake dužine služe kao veza između kolira i ruda koje su dodatno pričvršćene za dugu dobijajući tako efekat opruge. Kada trgnete konja, krajevi duge se sastave. Zahvaljujući svojoj elastičnosti, duga i guži smanjuju pritisak koji vrši kolir na vrat konja i njegova ramena, naročito u uslovima trzanja i poskakivanja zaprege na lošem putu.
Ostali elementi amova su kolan (kaiš za zatezanje koji ide ispod grudi konja, prim.prev.) leđni kaiš, kaiševi na slabinama, kao i ular i uzde. Leđni kaiš i slabinski kaiševi su pričvršćeni za rude, drže am i sprečavaju ga da “poigrava”.

Konji za trojku
Najbolji konji za trojku su Orlovi kasači. Obuka za centralnog konja počinje sa tri i po do četiri godine, dok za bočne konje počinje sa dve i po godine. Za postizanje perfekcije (do punog artističkog potencijala) potrebno je i do deset godina.
Konj na dugi bi trebalo da bude nešto snažnije građe i viši za 5 – 10 centimetara, sa dobro formiranim vratom i ponosno nošenom glavom, da dobro pokriva teren kako u hodu, tako i u kasu. Kao dominantni konj trojke, njegov karakter i vodljivost, kao i uravnoteženost temperamenta su od odlučujuće važnosti. Bočni konji moraju biti ubedljivi u svom dopinosu harmoniji kompletne trojke.

Trke trojki
Trke trojki su oduvek bile izuzetno popularne u Rusiji, posebno zimi. Evo kako jedan savremenik opisuje trke trojki na ledu reke Moskve 80-tih godina XIX veka:
“Ledena staza je bila ograđena drvenom ogradom i bilo je sagrađeno veliko stajalište. Stajalište, nasip i dva mosta su uvek bili prepuni ljudi. Rusi vole trojke, njihov širok, smeo i drski duh. Postoji nešto rizično i zanosno u trojci i to zaista podseća na letenje. Kada bi pobednička trojka prošla kroz cilj, čuo bi se zaglušujući zvuk iz stotinu hiljada grla.
Godišnja trka u vožnji trojki održana je u Moskvi 1956. godine. U početku je samo vozač sedeo u trojci, a kasnije su dodata još dva suvozača. U trkama saonica najvažnija je bila brzina, a ne vozilo ili konji. Izbor saonica je bio ostavljen vozaču.
No, to nije bio slučaj i na festivalu “Ruska zima”. Ovde se poenima od 1 do 10 ocenjivao stil vožnje i lepota konja, kočija ili sanki, dresura i vožnja u fugurama. Konji su ocenjivani prema slaganju boja, tipu i odgovarajućoj veličini, mada su bile dozvoljene i različite rase konja. Osim lepote i elegancije kočije i amova, važan kriterijum za pobedu na takmičenju trojki bila je perfekcija u dresuri i harmonija kretanja.
I najzad, u Rusiji su 90-tih godina XX veka ponovo počele da jezde trojke. Napori entuzijasta su urodili plodom – opet su se na hipodromima pojavile trojke sa konjima orlovske pasmine. Oduševljena publika iz inostranstva uživa u takmičenjima u umetničkoj vožnji i bržini. Ova nadmetanja ponovo postaju tradicija.

Takođe, trojke su počele da se takmiče i u inostranstvu, gde je oduševljena publika na tribinama uživala u lepoti zaprege, ogromnoj brzini i moći, dok su ispod kopita sevale varnice. Najpoznatija trojka u Rusiji je postala velelepna trojka MKZ № 1 s rukuničarem (srednji konj) Aleksandritom. Ona stalno putuje u inistranstvo, gde pronosi rusku sportsku i kulturnu tradiciju. Upravo je ta trojka postala amblem informativne emisije “Vesti“, pa se tako u špicu te emisije nekoliko puta dnevno može videti na državnom kanalu ruske televizije.

O rukuničaru legendarne trojke može se mnogo pričati. Zadivljujući pastuv! Aleksandrit – ruski kasač, koji je rođen na moskovskoj ergeli 1992. godine od roditelja Regbi Stara i Asambleje. Njegov rekord je 2.09,07. Kao i najbolji predstavnici ruske kasačke pasmine, nije izgubio ponosito držanje i osobine svojih orlovskih predaka, tako da je zadnjih godina postao jedan od ključnih rukuničara izvanredno ukomponovane trojke Moskovske ergele i Akcionarskog Društva “Akron“.

Aleksandrit sada ima 13 godina, što se smatra već donekle poznim godinama za aktivno učestvovanje u sportskim takmičenjima. Ali, on ne samo da učestvuje, već malo ko može da izvede umetničku vožnju tako kao on – veoma iskusno rukovodi celom trkom, a u važnom trenutku, na krivinama, podiže uši i sam daje signale konjima iz svoje zaprege. Stvara se utisak da dizgini u rukama njegovog trenera-jahača A. Pankova imaju samo dekorativnu funkciju, jer Aleksandrit i sam odlično zna svoj posao – kakve figure i manevre na kom delu staze treba da izvede. On stalno vozi sve delegacije koje posećuju Moskovsku ergelu. Veoma je odgovoran i ima srce pravog borca. Ljubimac je publike i sa zadovoljstvom pozira pred kamerama i foto-aparatima, dok posebno oduševljenje izazove u publici kada po zahtevu ukrsti prednje noge i nonšalantno čeka reakciju. Kao pravi borac, uzbuđen je pred svakim svojim startom i drhti celim telom. A kada trka počne, predaje joj se u potpunosti, ne štedeći svoje poslednje atome snage. Aleksandrit – jedan od najdostojnijih konja našeg doba je, još za života, dobio svojevrstan “spomenik“ – amblem u špicu najgledanije informativine emisije. Danas on već ima dostojne rivale i naslednike – Labinska i raskošnog orlovca Berkuta. Ali, rukovodstvo ergele i dalje ima u njega poverenje i još ne razmišlja da svog glavnog rukuničara šalje u penziju.

Tokom održavanja Prvenstva trojki u Tveri, desio se slučaj koji je još jednom potrdio da je Aleksandrit konj sa izuzetnim karakterom. Stigle su televizijske ekipe i Aleksandrit je, kao i obično, bio veoma uzbuđen. Ali, ovoga puta, to uzbuđenje je bilo drugačije, nekako se mešalo sa zebnjom i nervozom. Razlozi su postali jasni tek nakon trke. Naime, njegov partner iz zaprege se razboleo, a da to niko osim njega nije primetio. To se utrdilo kasnije, kada u sledećoj zaprezi, sa drugim rukuničarem, njegov partner nije mogao da učestvuje, već je odmah odveden na lečenje. A u trci pod Aleksandritovim vođstvom, bolesni konj je učestvovao, jer je veliki deo tereta i vuče pao na samog Aleksandrita. U normalnom slučaju, uloge u trojci su raspodeljene na sledeći način: rukuničar uvek ide brzim kasom, određujući brzinu i zadajući tempo trke, a osnovno opterećenje i težinu posade preuzimaju na sebe njegovi partneri po zaprezi, koji trče galopom, sa njegove leve i desne strane. Ako jedan od bočnih konja ne obavlja valjano svoj posao, deo težine pada na rukuničara, što odmah narušava njegovu koordinaciju, usporava ga i trojka počinje da se njiše, zaostaje, a često ispada iz trke ili stiže poslednja.

Aleksandritov slučaj u Tveri je pokazao koliko on ima jak karakter. Iako je već na samom početku trke postalo jasno da bočni konj ne može da drži tempo (čak su i gledaoci primetili da njegov profil zaostaje za konturama trojke), trinaestogodišnji Aleksandrit je iz sve snage nastavio trku, preuzevši deo tereta na sebe i očajnički praveći konkurenciju mnogo mlađoj jaroslavskoj trojci, sve do samog finiša. Njegovom partneru je odmah posle trke ukazana hitna pomoć, a njihova trojka je zauzela drugo mesto! Gledaoci, stručnjaci i publika još jednom su mogli da se uvere u izuzetno jaku volju i snagu svog ljubimca. Nagrada su mu bili veliki aplauzi.

činilo se da bi to mogao biti završni akord njegove blistave karijere. Ali, ništa od toga. Aleksandrit produžava nastupe i mi viđamo njegovu raskošnu trojku sivaca sa svojim ponositim rukuničarem – na izložbi “Ekviros“, na danima Francuske, na Moskovskom hipodromu, u Finskoj, u Parizu, na Vensenskom hipodromu... Neobična i prebogata karijera velikana ruskih trojki se nastavlja.

*** pogledajte skenirane strane ***