Dipl.inž. Rade Škorić – PU „Zajednica živinara”
ŽIVINARSTVO U SRBIJI

Poslednjih godina, sve češće pojave masovnih zaraza krupne stoke, i to u razvijenijim zapadno-evropskim zemljama, pa delom i kod nas, pojačavale su interesovanje potrošača za živinskim mesom. Sudeći po tome da je, bar na prvi pogled, naše tržište dobro snadbeveno živinskim mesom i jajima, te da i nismo imali periode nestašice ove vrste proizvoda, mogao bi se steći utisak da, kada je ova proizvodnja u pitanju, tu i nema nekih problema. Ali, da li je baš tako? Kada se uđe malo dublje u problematiku vidimo da ima mnogo pitanja i problema koje treba rešiti, ali istovremeno iskoristiti šanse koje nam se pružaju u ovoj oblasti i evidentan potencijal kojim raspolažemo. Savremena živinarska proizvodnja zahvaljujući brzini svoje reprodukcije, mogućnostima kontrole i prilagođavanja ambijenta, pouzdanoj zdravstvenoj preventivi, industrijskim principima proizvodnje i upotrebe hrane za živinu, kvalitetu i na, kraju (ali ne po značaju), pouzdanom marketingu, pokazuje stalni porast, kako u razvijenim, tako i u nekim nerazvijenim zemljama. U tim zemljama meso živine učestvuje sa oko 25 % u ukupnoj proizvodnji i potrošnji mesa.

deceniju beleže značajan pad proizvodnje. Stočni fond u celini opadao je godišnje za približno 2 %. Međutim, najveći pad proizvodnje zabeležen je u živinarstvu. Naime, ukupna proizvodnja živinskog mesa u poslednjih deset godina opada po prosečnoj stopi od 3,5 % godišnje.
Broj živine prema zvaničnim statističkim podacima, pre 12-13 godina iznosio je 29.907.000 jedinki, 1995. godine opao je na 25.591.000, 2002. godine je iznosio 19.622.000 jedinki, a poslednjih godina kreće se između 16,5 i 17,5 miliona.
Istovremeno u našoj zemlji, sa inače relativno niskom proizvodnjom i potrošnjom mesa, učešće živinskog mesa je ispod 14 %, sa daljom tendencijom pada.
Prema statističkim podacima, u protekloj deceniji potrošnja svih vrsta mesa po stanovniku u Srbiji i Crnoj Gori sa prosečno 60 kilograma opala je na nešto ispod 40 kilograma, po glavi stanovnika.

stanovnika. Prema preliminarnim podacima, godišnja proizvodnja živinskog mesa po stanovniku kod nas smanjena je sa oko 12 kilograma (koliko je iznosila na početku devedesetih) na približno 6 do 8 kilograma godišnje. Poslednjih godina proizvodnja živinskog mesa se kreće na nivou od 65 do 75.000 tona godišnje.
U istom razdoblju proizvodnja, odnosno potrošnja jaja je sa preko 200 komada opala na nešto oko 130 - 150 komada po stanovniku godišnje. Na smanjenje ukupne potrošnje delovao je i veliki pad industrijske potrošnje jaja. U razvijenim zemljama se, od ukupne potrošnje jaja dve trećine , koristi u industriji testenina i konditorskoj industriji, u proizvodnji majoneza i drugih oblika potrošnje, kao poluprodukti, a ostali deo u širokoj potrošnji, dok se kod nas jaje i dalje koristi isključivo u ljusci. Sunovrat savremene živinarske proizvodnje u našoj zemlji, intenzivne grane koja je pre dvadesetak godina ostvarivala najintenzivniji rast u agraru - a moglo bi se reći i u ukupnoj privredi – počinje zatvaranjem (propadanjem) velikih društvenih preduzeća. Prestanak rada, koji mnoge ljude ostavlja bez posla, direktno je izazvan nagomilanim gubicima, a uzroci su višestruki. Poslednjih godina, na primer, od velikih industrijskih klanica živine u Srbiji, radile su samo klanice „Topiko” u Bačkoj Topoli i „Agroživ” u Žitištu i Jagodini. U poslednje vreme aktivirane su i klanice u Valjevu i Žitištu dok PKB, Vranjska banja, Bečej, Velika plana i Varvarin i dalje ne rade.

Varvarin i dalje ne rade. Poslednjih godina izrađene su i nove klanice manjih kapaciteta 1.000 kom/h koje ne rade u kontinuitetu („Mitros” - Sremska Mitrovica, „Matijević” - Novi Sad, „Big chicken” – Bačinci kao i „Winers” - Jagodina sa kapacitetom od oko 2.000 kom/h).
Na pad proizvodnje u ovoj grani stočarstva i sve druge negativne posledice koje iz toga proističu u velikoj meri je uticao pad standarda i smanjena kupovna moć stanovništva. Živinari opravdano smatraju da posledice osiromašenja stanovništva verno odslikava trenutna situacija gde živinskog mesa na tržištu ima u dovoljnim količinama i pored toga što broj živine i proizvodnja godinama opadaju. Pri tom, farme piliće prodaju ispod proizvodne cene.

Globalno posmatrano, na osnovu podataka o brojnom stanju živine i proizvodnji živinskog mesa u dužem vremenskom periodu, jasno se uočava da je proizvodnja opala, a da je potrošnja mesa izrazito smanjena. Za očekivati je pitanje: „Šta nas je dovelo u ovakvu situaciju i kako dalje?!” Odgovor je svakako vrlo kompleksan i zahteva analizu velikog broja faktora koji su nepovoljno uticali na živinarsku proizvodnju. Kao najvažnije navešćemo sledeće:
• gašenje dedovskih centara i stanje farmi u tehničko-tehnološkom smislu
• zavisnost od uvoza genetskog materijala i nedostatak programiranog (planskog) uvoza istog
• zavisnost od uvoza komponenti za ishranu živine, kao i vitaminsko mineralnih dodataka • nedostatak dugoročne politike razvoja živinarstva
• nedostatak planiranja proizvodnje i slaba organizovanost
• suženo tržište
• nemogućnost izvoza
• uslovi poslovanja (izražena nestabilnost)
• izražena bojazan i populističko pisanje medija posle pojave ptičjeg gripa

Vrlo je teško navedene faktore, tj. uzroke nepovoljnog stanja u živinarstvu posmatrati odvojeno, odnosno pojedinačno, s obzirom da je između njih evidentna vrlo izražena uzročno - posledična veza. Moglo bi se reći da je gotovo nemoguće faktore rangirati prema značaju, ako se ima u vidu kompleksnost problematike i česta povezanost i međusobna uslovljenost pojedinih faktora, a koji kao takvi rezultiraju sadašnjim stanjem u živinarstvu.

Dedovski centri teškog tipa u Bačkoj Topoli i lakog tipa u Požarevcu više ne postoje, a od 1994-95. godine došlo je do velikog propadanja, čak nestajanja velikih sistema u oblasti živinarstva. Međutim, rađale su se mnoge male firme i pojedinci koji su ušli u ovaj posao. Vlasnička transformacija velikih sistema je prilično loše izvedena, tako da danas i nemamo centre živinarstva u Vranjskoj banji i Požarevcu, a ugašeni su i veliki sistemi proizvodnje u Valjevu, Čačku, Plandištu, Bečeju, Aleksincu, Velikoj Plani, Kraljevu... A to su godinama bili jedni od nosilaca proizvodnje.

Umesto njih, proizvodnja se odvija kod velikog broja malih - sitnih proizvođača koji su neorganizovani, nekonkurentni i proizvođači od „danas do sutra”. Njihova proizvodnja zasniva se na podmirivanju lokalnih tržišnih potreba za mesom koje značajno osciluju tokom godine (sezone) tako da nema kontinuirane, već proizvodnje „po potrebi”.

Takođe se uočava da se proizvodnja u velikom delu još uvek odvija na farmama koje su stare po nekoliko desetina godina, sa dotrajalom opremom i voznim parkom, visokim troškovima održavanja, što značajno opterećuje cenu koštanja i onemogućava iskorišćenje genetskog potencijala visokoproduktivne i skupo plaćene živine iz uvoza. Kao posebno pitanje treba razmatrati postojanje svih zoohigijenskih i tehnoloških uslova na farmama.

No, i pored toga, mi ni jednog momenta nismo imali nestašicu pilećeg mesa ili jaja. Živinarstvo je prisutno na tržištu, i sve potrebne količine finalnog proizvoda se mogu obezbediti bez uvoza. Dakle, uprkos deceniji proizvodnog sunovrata, od koga se mnogi vlasnici farmi još nisu oporavili, na domaćem tržištu ima i više nego što je potrebno živinskog mesa i jaja, a mnogi su još daleko od realnih proizvodnih mogućnosti. Ovakvo stanje je u velikoj meri posledica vrlo skromne potrošnje živinskog mesa i jaja, i gotovo nepostojećeg izvoza.

Poseban problem je zavisnost od uvoza genetskog materijala. Kao što je poznato, planskog uvoza nema, a iz godine u godinu se postavlja pitanje na koje nema odgovora: koliko roditeljskih jata teškog i lakog tipa će biti uveženo, tako da na kraju ostaje samo mogućnost da se evidentira brojno stanje roditelja, pa kako ko „prođe”. Uvozi se stihijski i neracionalno što dovodi do slabog iskorišćenja roditeljskih jata i čestog „zatrpavanja” tržišta jednodnevnim pilićima. Za ovako malo tržište ogroman je broj malih roditeljskih jata a posebno je problem što se celokupan uvoz roditelja odvija u intervalu jul-avgusti i nešto manje u periodu decembar- januar.

Kretanje uvoza roditeljskih pilića poslednjih godina prikazano je u tabeli 1 za tešku i tabeli 2 za laku liniju.

Tabela 1 . RODITELJSKA JATA TEŠKOG TIPA

Uočljivo je stalno godišnje oscilovanje kod uvoza roditelja, a s obzirom na uravnoteženu proizvodnju mesa od 70 do 75.000 tona, dolazilo je do čestog gušenja jednodnevnih pilića i ranog klanja jata već posle 45 nedelja.
Uvoz roditelja govori da imamo preveliku,ali usitnjenu proizvodnju, pa je niko ne može, bar za sada, dobro organizovati u celinu s kojom bi se moglo bolje planirati i ponuditi za izvoz. Na našem tržištu živinskog mesa su redovno prisutna samo dva velika proizvođača („Agroživ” sa klanicama u Žitištu i Jagodini i „Topiko” u Bačkoj Topoli, a u poslednje vreme „Winers” u Jagodini i „Ekokoko” u Valjevu sa oko 25 - 30.000 tona živinskog mesa godišnje. Nasuprot njima je nekoliko hiljada sitnih proizvođača sa ponudom od čak 35 - 45.000 tona mesa godišnje. Međutim, svaki od tih malih proizvođača, u koje treba ubrojiti i seoska i prigradska domaćinstva, koja se usput bave i tovom pilića i plasmanom mesa na zelenim pijacama ili po komšiluku, ni izdaleka nije perspektivan partner za veću i organizovanu proizvodnju, stabilnost tržišta i eventualni izvozni posao. Otuda i veoma izražena nestabilnost cena na tržištu živinskog mesa koje se kreću od 1,2 do 2,2 € u maloprodaji - na zelenim pijacama.
Potrošnja živinskog mesa po stanovniku kreće se u rasponu od 7 do 9 kg godišnje, smatra se nedovoljnom i značajno zaostaje u odnosu na svinjsko i goveđe meso. Za očekivati je da će sa rastom standarda, kulture ishrane, povećanim asortimanom proizvoda od živinskog mesa, doći do ukupnog povećanja potrošnje.

Promenjena metodologija za praćenje ukupne potrošnje i potrošnje po stanovniku; podatke o potrošnji po stanovniku za 1998. godine dobili smo iz ankete o potrošnji po članu domaćinstva. To je posebno statističko istraživanje koje se sprovodi od 1998. godine. Nismo sigurni u verodostojnost iskazane potrošnje.

Tabela 3: BILANSI ŽIVINSKOG MESA

Godinama unazad nismo izvoznici
živinskog mesa iz više razloga:
 ekonomske sankcije
 usitnjena proizvodnja
 neusaglašenost zakonskih propisa
 nestandardizacija klanica - izvozni broj
 ekonomski interesi
 nedostatak podsticaja od strane države
 problemi izazvani pojavom avijarne influence

Tabela 4: IZVOZ I UVOZ ZA PERIOD 1999 - 2002. GODINA

Osim zavisnosti od uvoza genetskog materijala, kao problem se javlja i zavisnost od uvoza komponenti za ishranu živine, kao i vitaminsko - mineralnih dodataka, vakcina, lekova i drugo.
Sve do sada izneto ukazuje na nedostatak dugoročne politike razvoja živinarstva, odnosno živinarstvo se nalazi u situaciji kada se trpe posledice nedostatka izvoznih podsticaja i dugoročne proizvodne i eksportne politike, ali i nečega što je samo nama svojstveno i po čemu se razlikujemo od konkurencije u svim susednim zemljama. Imamo preveliku, ali toliko usitnjenu proizvodnju, da je gotovo niko ne može, bar za sada, dobro organizovati u celinu s kojom bi se moglo planirati i izaći u svet. Kada se posmatra mogućnost izvoza izgleda da se za sada može govoriti samo o eventualnom izvoznom programu, s obzirom da sem nekoliko velikih proizvođača, ostali nisu realna izvozna snaga. Tim pre što Evropska unija postavlja veoma rigorozne veterinarske i druge uslove za plasman živinskog mesa u svojim prodavnicama. Kao i primenu niza standarda u praćenju procesa proizvodnje koje mi još ne ispunjavamo.

Neminovno je da je ključna stavka daljeg opstanka i razvoja živinarstva u Srbiji je realizacija izvoza finalnih proizvoda, tj. živinskog mesa i jaja, kao i mesnih proizvoda. Izvoz se treba realizovati u dva pravca. Prvi je ka zemljama iz neposrednog okruženja, a drugi ka zemljama EU.
Kada se radi o tržišnom potencijalu zemalja iz bivše SFRJ, bez Slovenije, ukupna proizvodnja živinskog mesa je oko 171.000 tona, a potrošnja po glavi stanovnika iznosi 11-12 kg. Pri tom, ove zemlje uvoze 41.000 tona, a izvoze svega 3.000 tona godišnje, ok sama Slovenija godišnje izveze oko 7.000 tona živinskog mesa. Tržišta bivše Jugoslavije su tradicionalna tržišta za proizvođače iz Srbije sa sličnim preferencijama potrošača. U ovom momentu su nam gotovo nedostupna iz raznih okolnosti. Prednost naše proizvodnje je u geografskom položaju, raspolaganju sirovinama i mogućnosti da naši proizvođači na tržište EU plasiraju sveže pileće meso visokog kvaliteta koje je tamo deficitarno, a koje ne mogu ponuditi veliki i mnogo jeftiniji proizvođači iz Južne Amerike ili Dalekog Istoka.

Ovde valja pomenuti da su i tržišta okolnih zemalja i tržište EU za upotrebu pilećeg mesa u poslednjih nekoliko godina rastući.
Još neke prednosti proizvodnje u Srbiji u odnosu na druge zemlje su niski troškovi radne snage, blizina sirovina za stočnu hranu i međunarodni sporazumi koji su tekući ili koji tek treba da stupe na snagu.
Ono što proizvođačima iz Srbije najviše nedostaje jesu izvori kvalitetnog finansiranja razvojnih projekata i unapređenje tehnologije, ali i podrška Vlade u izvozu, koja se vezuje za nekoliko ključnih stvari:
1. Značajnija podrška u pogledu kontakata sa nadležnim organima EU vezano za dobijanje izvoznih sertifikata. Sertifikat EU ne zahtevaju samo zemlje članice EU, već i većina zemalja Balkana (uglavnom kao vrsta bescarinskih barijera)
2. Odobravanje izvoznih stimulacija i subvencija u proizvodnji koje će omogućiti da naši proizvodi budu cenovno konkurentniji bar u prvoj fazi proboja na strana tržišta. Treba imati u vidu da svi proizvođači iz okolnih zemalja imaju ovu vrstu pomoći od svojih država. Nažalost, sredinom 2002. godine ukinute su i minimalne stimulacije na izvoz od oko 5,5 % i to retroaktivno.

Dakle, može se konstatovati da je mogućnost izvoza na inostrano tržište mala zbog izrazite nekonkurentnosti naše proizvodnje, nedostatka ozbiljne stimulacije izvoza od strane države i drugih pomenutih razloga. U ovakvoj, nimalo zavidnoj situaciji, evidentan je problem veličine tržišta. Činjenica je da se tržište u znatnoj meri suzilo, iz dobro poznatih razloga. Sa jedne strane imamo sužavanje tržišta i nemogućnost izvoza, dok istovremeno sa druge strane preti opasnost od nagoveštene liberalizacije spoljnotrgovinskog režima, koja bi mogla da izazove nekontrolisani uvoz, s obzirom da mnogi veliki evropski, ali i proizvođači iz bivših jugoslovenskih republika, spremno čekaju da nas preplave jeftinom robom.

Pored svih do sada iznetih objektivnih problema, posebno se mora naglasiti izuzetno nepovoljna opšta finansijska situacija. Činjenica s kojom se svako ko se ozbiljno bavi živinarstvom odmah mora suočiti, je postojanje cikličnih, gotovo pravilnih šestomesečnih udara na tržištu sirovina za živinsku hranu, a oni se odmah potom odraze na ponudu mesa, prerađevina i jaja. Ne tako davno je, na primer, cena kukuruza, koji u strukturi troškova stočne hrane učestvuje sa oko 60 %, bila od 12 do 14 dinara, potom 5 do 6, a sada preko 8 dinara za kilogram. Običan farmer takve nagle udare i promene na tržištu ne može da podnese bez odgovarajuće pomoći države, odnosno robnih rezervi. One bi u vreme velike ponude otkupljivale a u periodima oskudice prodavale kukuruz po nešto umerenijoj ceni od tržišne, bez velikih oscilacija, što bi omogućilo stabilniju živinarsku proizvodnju.

Radi zaustavljanja zastoja u razvoju, odnosno radi realizacije postavljenih razvojnih ciljeva živinarstva u Srbiji, pre svega podizanje obima proizvodnje na nivo koji obezbeđuje potrebe domaćeg tržišta i određene količine za izvoz, neophodno je u narednom periodu merama razvojne i tekuće ekonomske politike obezbediti živinarstvu uslove za primenu savremene tehnologije u proizvodnji i stabilne uslove za realizaciju te proizvodnje na stranom tržištu. Postavlja se pitanje: Kako dalje, u ovako, izrazito teškoj situaciji u živinarskoj proizvodnji u našoj zemlji??

Pre raspada bivše SFRJ živinari su imali važnu asocijaciju, koja je organizovala njihove interese od Slovenije do Makedonije, sa velikom proizvodnjom pilećeg mesa u Sloveniji i Hrvatskoj, velikom proizvodnjom konzumnih jaja u Velikoj Kladuši (BiH) i u Makedoniji, dok je u delu Vojvodine i Srbije bila zastupljena mešovita proizvodnja i pilećeg mesa i konzumnih jaja. Posle raspada bivše zajedničke države, nekoliko godina smo se mučili oko toga kako organizovati živinare na ovom znatno manjem prostoru, da bi konačno 1997. godine osnovali udruženje, koje čine proizvođači pilića, kokica, brojlera, nosilja, opreme, lekova, ambalaže i nekoliko fabrika stočne hrane. Tu su bila i velika društvena preduzeća, privatna preduzeća, ali i pojedinci - fizička lica.

Poslovno udruženje za živinarstvo, ili skraćeno PU „Zajednica živinara”, osnovano je 1997. godine, kao posledica zajedničkog interesa učesnika u njenom osnivanju, proizvođača živinskog mesa i konzumnih jaja i ostalih faza ove proizvodnje. Udruženje broji 50-60 članica. Glavni zadatak mu je ostvarivanje zajedničkih interesa i ciljeva, kroz različite oblike delovanja.

Po prirodi stvari, Udruženje najviše kontaktira sa Ministarstvom poljoprivrede, pre svega sa aspekta mera veterinarske zaštite ove proizvodnje i uvoza repromaterijala. Pokušavamo da izdejstvujemo da se uslovi proizvodnje i prometa izjednače kod svih subjekata u živinarskoj proizvodnji.
Nama su sigurno najinteresantnija ona tržišta koja su nam najbliža, s obzirom na mentalitet i oblik potrošnje. Nažalost, kod nas se još uvek najviše traži pile u trupu, a taj oblik potrošnje prisutan je samo na ovom delu Balkana i možda u Rusiji. U svetu se danas rade mnogo više faze prerade živinskog mesa. Na američkom tržištu gotovo da se i ne troši tzv. „crveno” meso, odnosno batak i karabatak, koje se ili izvozi ili stavlja u dalju preradu. Očekujemo da bismo mogli napraviti neke značajnije poslove sa BiH posle uspostavljanja specijalnih veza na nivou država, te da sam proces izvoza neće biti toliko opterećen određenim administrativnim merama.

uvek na snazi zabrana izvoza našeg mesa u zemlje EU. Kada se ova zabrana ukine, moraćemo ponovo izvršiti registraciju klanica za izvoz. Kao i intenzivno poraditi na uvođenju svih standarda koje zahteva EU.
Kada je reč o proizvodnji ćuraka možemo ukazati na privatnu firmu „Srbokoka” iz Jagodine, koja je smanjila proizvodnju u klasičnom živinarstvu i više se okrenula proizvodnji ćuraka. U ovoj firmi se razmatra i opcija o kompletnom zatvaranju celokupnog proizvodnog ciklusa, jer se oseća potreba za ćurećim mesom, mnogo više nego za nekim drugim. Treba naglasiti i da su pojedine zemlje zainteresovane da im naši proizvodni potencijali posluže kao servis u proizvodnji morki, gusaka, pataka i ptica trkačica (noj, emu). Za proizvodnju gusaka, postoji interes pre svega, zbog guščije jetre.

Što se proizvodnje konzumnih jaja tiče, oko 2/3 celokupne produkcije (koja se procenjuje na oko milijardu i dvesta do milijardu i četristo miliona komada godišnje) vezano je za veliki broj malih, sitnih proizvođača. Najveći proizvođač u poslednje dve godine je privatno preduzeće „Krmivo produkt” iz Surčina, a od većih farmi tu su: Morović (Vojna ustanova Karađorđevo), „Tehnooprema” iz Zrenjanina, „Timkok” iz Pančeva, „Srbokoka” iz Jagodine kao i veliki broj manjih farmi u okolini Valjeva, Jagodine, Čačka, Novog Sada...
Nažalost, trenutno jedini oblik prerade jaja kod nas je dehidracija jaja u prah u „Vojvodina produktu” u Inđiji.
Zajednički interes je da se proizvodnja u ovoj oblasti modernizuje. Cilj nam je da se ona ukrupni, omasovi, tako da može da bude konkurentna za izvoz. Sigurno je cilj da na neki način jeftinijom proizvodnjom stimulišemo potrošnju i pilećeg mesa i jaja, jer smatramo da je ona na jako niskom nivou, i to kao posledica niskog standarda stanovništva. Cilj nam je i da se oblik ponude promeni, da to ne bude samo jaje u ljusci i pile u trupu. Možda smo jedina zemlja u svetu koja ima masovnu proizvodnju konzumnih jaja, a nema ništa od prerade na tržištu (jaja u prahu, u tečnom obliku ili neki poluproizvodi, kako za industriju, tako i za široku potrošnju).

Mislimo da je potpuno jasno da je živinarstvo deo stočarstva koji najbrže može da se revitalizuje i da može, daleko brže od ostalih grana, doći na evropsko tržiše, kako zbog interesa, tako i zbog brzine obrta kapitala. Imamo dobre proizvođače, dobre stručnjake, a čini mi se i vlast koja shvata, i prihvatiće da zajedničkim snagama možemo napraviti od tih naših preduzeća i izvozno sposobna preduzeća.

Realizacija razvojnih ciljeva i mera agrarne politike umnogome je ograničena i uslovljena političkim i ekonomskim položajem naše zemlje poslednjih godina. Izvesno je da u ovm periodu srpsko živinarstvo stagnira, pa čak i značajno zaostaje u odnosu na nivo i tempo razvoja izražen u prethodnom periodu. Uzimajući u obzir sve što je do sada izneto, može se konstatovati, da je u ovom trenutku potrebno i opravdano:
1. Obnavljanje i modernizacija postojećih kapaciteta, i to samo u slučaju tržišno-ekonomske opravdanosti. Ovo zbog toga što su postojeći kapaciteti (iako u znatnoj meri zapušteni) dovoljni da zadovolje domaću tražnju i potrošnju. Tek sa povećanjem tražnje i osvajanjem novih tržišta, stvoriće se uslovi za eventualna ulaganja radi povećanja kapaciteta u svim fazama proizvodnje.
2. Obnavljanje rada dedovskih centara u cilju smanjenja uvozne zavisnosti pri obezbeđivanju produktivnih hibrida teškog i lakog tipa i planski uvoz
3. Oživljavanje proizvodnje ćuraka, pataka i gusaka, sa aspekta domaćeg, a još više inostranog tržišta
4. Revitalizaciju i racionalizaciju tradicionalnog ekstenzivnog, odnosno poluintenzivnog sistema držanja živine u cilju proizvodnje živinskog mesa i jaja posebnog kvaliteta, takođe sa aspekta domaćeg a još više inostranog tržišta. U ovom slučaju moguće je da posebno mesto zauzmu brdsko- planinska područja
5. Napraviti programe prerade, koji će imati za cilj obogaćanje ponude živinskih proizvoda. Na primer, prerada jaja (jaja u prahu, u tečnom obliku, poluproizvodi za industriju i široku potrošnju), mesni poluproizvodi i proizvodi i dr.
6. Neophodno je svim sredstvima, kako organizacionim tako i merama državnih institucija, smanjiti učešće proizvodnje i prometa živinskih proizvoda u tzv. „sivoj zoni”
7. Sa istim ciljem animirati i edukovati potrošače kolikom riziku se izlažu snadbevanjem živinskim proizvodima u neregulisanim uslovima proizvodnje, prometa i čuvanja kao mogućnosti zaraze
8. Savremena proizvodnja domaće opreme za potrebe živinarske proizvodnje i stvaranje uslova i organizovanje proizvodnje koja će za neku godinu ispunjavati sve uslove EU, kako bi i naši proizvodi zadovoljili stroge kriterijume probirljivog evropskog tržišta
9. Za situaciju uopšte u živinarstvu, u svakom slučaju, bitnu ulogu moraju imati i sami učesnici u svim fazama živinarske proizvodnje, naročito sa aspekta sopstvene organizovanostii delovanja kao jedinstvenog organizma. Stoga treba učiniti dosta napora za uključivanje što više živinara u delovanje PU „Zajednica živinara”.

Dipl.inž. Rade Škorić – PU „Zajednica živinara”